Заменица заштитника грађана Владана Јовић разговарала је данас са корисницима услуге „становање уз подршку“, особама са интелектуалним тешкоћама, које су уз подршку Асоцијације за промовисање инклузије Србије, напустиле установу социјалне заштите у којој су биле смештене годинама и живот наставиле у заједници.

Поред тешкоћа, које корисници уз подршку својих персоналних асистената свакодневно превазилазе, у разговору је указано и на препреке за које им се чини да држава већ годинама нема решења, иако су о њима надлежни органи више пута обавештавани. Један од проблема који је истакнут као најозбиљнији јесте да „новац не прати корисника“ услед чега корисници услуге становање уз подршку живе у страху да ће услуга  „становање уз подршку“ која зависи од средстава донатора добијених на различитим пројектима, бити укинута, а они враћени у домове из којих су измештени. У разговору је такође указано и на недовољну бригу и старање старатеља о својим штићеницима, услед чега неки од њих не могу да остваре право на здравствену заштиту, лична документа или пријаву пребивалишта, или су ограничени у располагању сопственим новчаним средствима.

О значају развијања оваквих и сличних система подршке у заједници особама са интелектуалним тешкоћама, као предуслову деинституционализације, Заштитник грађана указао је у свом годишњем извештају, као и у документу „Мапа пута деинституционализације у Републици Србији“ коју је недавно представио у Народној скупштини.

Поводом Међународног дана особа са инвалидитетом, заменица заштитника грађана за права особа са инвалидитетом Владана Јовић представила је данас Одбору за људска и мањинска права и равноправност полова у Народној скупштини „Мапу пута деинституционализације у Републици Србији“.

Република Србија је потписала Конвенцију о правима особа са инвалидитетом која садржи и члан о праву на живот у заједници, рекла је Јовић. Наша земља је започела процес деинситуционализације, али се тај процес одвија отежано. Циљ деинституционализације је да враћа оособе са инвалидитетом из институција у отворену заједницу и породицу чиме се омогућава не само бржи опоравак, већ у значајној мери доприноси њиховој социјализацији.

Више од 50 одсто корисника је више од 10 година у установама. Чињеница да је њима све то време било ускраћено да доносе одлуке, говори  да прелазак из институција у самосталан живот представља деликатан процес. Планове за измештање из институције зато треба радити тако да се сваки случај разматра појединачно и са великом пажњом и опрезом, закључила је заменица заштитника грађана за права особа са инвалидитетом Владана Јовић.

Она је нагласила да су особе са менталним инвалидитетом дуго биле „невидљиве“ јер су смештене у институције или породице које су их криле од очију јавности. Њих треба укључити у заједницу и омогућити им достојанствен живот у Србији.

Овај део популације је изложен дискриминацији у различитим областима, као што су образовање и запошљавање. Проблеми постају још тежи у моменту када је завладала економска криза. Али, треба имати у виду да за њихово решавање нису потребна само финансијска средства, већ и јасна воља да се и овим суграђанима омогући равноправан положај у друштву, сматра заменица заштитника грађана Влада Јовић.

Преузимања: Мапа пута

Поводом Међународног дана особа са инвалидитетом, Заштитник грађана ће Одбору за људска и мањинска права и равноправност полова у Народној скупштини представити „Мапу пута деинституционализације у Републици Србији“. Деинституционализација враћа најрањивије грађане са инвалидитетом из затворених институција, из изолације, у отворену заједницу и породицу, али тај процес није лак, нити без странпутица.

У установама у Републици Србији борави 8.345 одраслих особа са интелектуалним и психо-социјалним сметњама – 1.086 пунолетних особа у 4 дома за децу и младе са сметњама у развоју, 4.278 особа у 15 установа социјалне заштите за одрасле са инвалидитетом и 2.981 у 5 психијатријских болница. У тај број нису исказана лица смештена у психијатријским клиникама, психијатријским институтима, психијатријским клиникама за децу и адолесценте, и одељењима за психијатрију у општим болницама.

Процес деинституционализације је неминован и треба га спровести плански, уз координацију органа јавне власти постепено затварање установа и обавезно јачање сервиса и услуга подршке. Прелазак са институционалне заштите на бригу и подршку у заједници не сме да се сведе само на физичко пресељење људи из установа на ново место боравка или нови облик смештаја. Развој квалитетних услуга у заједници и успостављање система подршке значи поштовање људских права и постизање доброг квалитета живота свих оних којима је потребан неки облик бриге и подршке како би били укључени у заједницу.